Principi permakulturnog dizajna: Kako zonirati i isplanirati održivo imanje

Permakultura nije samo metodologija bavljenja poljoprivredom ili baštovanstvom; ona predstavlja sveobuhvatni, holistički način razmišljanja o dizajniranju održivih ljudskih staništa, integrisana tako da imitiraju obrasce i odnose koji se nalaze u prirodi. Sama reč, nastala kovanicom "permanentna agrikultura" i "permanentna kultura", koju su skovali Bil Molison (Bill Mollison) i Dejvid Holmgren (David Holmgren) u Australiji sedamdesetih godina dvadesetog veka, danas označava globalni pokret usmeren ka kreiranju regenerativnih, a ne samo održivih sistema¹. Ovaj tekst predstavlja dubinsku monografiju posvećenu jednoj od apsolutno najvažnijih komponenti svakog uspešnog permakulturnog projekta: zoniranju, analizi sektora, proceni nagiba terena i holističkom prostornom planiranju celokupnog imanja u svrhu kreiranja energetski maksimalno efikasnog sistema.

Svako ko je ikada pokušao da samostalno obradi veće parče zemlje shvatio je jednu bolnu istinu: entropija, korov i ćudi prirode neprestano pokušavaju da povrate kontrolu. Ako dizajn nije pažljivo osmišljen da minimizira ljudski rad i potrošnju energije, imanje će postati izvor frustracije, prekomernog zamora i ogromnih troškova, umesto mesto mira, izobilja i samoodrživosti. Upravo tu na scenu stupa permakulturno zoniranje — logičan, matematički precizan i prirodnim zakonitostima prilagođen način raspoređivanja svakog pojedinačnog elementa u prostoru.

Temeljna filozofija: Energetska efikasnost i optimizacija ljudskog rada

Zoniranje se temelji na jednom, veoma jednostavnom, a moćnom principu: stvari koje koristimo najčešće i stvari koje zahtevaju najviše naše pažnje moraju biti postavljene najbliže centru naše svakodnevne aktivnosti. Obično je taj centar naš dom (kuća, koliba, centralna radionica). Nasuprot tome, stvari koje retko posećujemo i koje ne zahtevaju našu intervenciju kako bi funkcionisale optimalno, lociraju se na najdaljim tačkama imanja.

Svaki pređeni metar na imanju košta vas kalorija, sekundi vašeg vremena i energije. Zamislite da vaš začinski vrt, iz kojeg svakodnevno berete ruzmarin i peršun za supu, smestite 100 metara od kuhinje. Ako dva puta dnevno hodate 200 metara (tamo i nazad), u toku jedne godine preći ćete čak 146 kilometara samo za ubiranje osnovnih začina! Ovaj, naizgled beznačajan detalj, demonstrira kako loš dizajn dovodi do kolosalnog gubitka vremena i energije. Sa druge strane, savršeno optimizovano imanje omogućava da se najveći deo poljoprivrednog rada obavlja usput, rutinski, u prolazu.

Analiza osnovnih zona u permakulturi (Zona 0 - Zona 5)

Permakulturni dizajneri dele prostor na ukupno šest koncentričnih zona (od nulte do pete). Granice između ovih zona nikada nisu striktne, geometrijske kružnice. One su organičke, nepravilne, određene morfologijom terena, pravcima staza, ogradama, mikroklimama i rutama kretanja vlasnika imanja. One mogu ulaziti jedna u drugu poput delova slagalice.

Zona 0: Središte aktivnosti

Zona nula obično predstavlja samu kuću, odnosno objekat u kojem stanujete, planirate i iz koga krećete u akciju. Ovo je mesto gde se procesiraju i konzumiraju plodovi rada sa ostatka imanja. Dizajniranje Zone 0 usmereno je na smanjenje energetske zavisnosti i optimizaciju uslova za život ljudi. To uključuje pasivni solarni dizajn, termo-izolaciju, prikupljanje kišnice sa krova koja se vodi u cisterne, instalaciju sistema za prečišćavanje sive vode (vode iz tuševa i umivaonika) koja će se koristiti za navodnjavanje, rekuperaciju toplote, postavljanje solarnih panela i formiranje staklenika koji su fizički prislonjeni uz južni zid kuće. Staklenik uz samu kuću ne samo da produžava sezonu uzgoja osetljivih biljaka na celu zimu, već dodatno služi kao toplotni bafer koji greje samu zgradu. U Zoni nula se odvijaju procesi poput sušenja bilja, fermentacije, čuvanja semena i obrade uroda. Ovo je mesto najveće koncentracije veštačke energije (struje i toplote).

Zona 1: Neposredna okolina (Maksimalna ljudska intervencija i nadzor)

Zona 1 je prostor koji neposredno okružuje Zonu 0 i koji posećujete bukvalno svakodnevno, a često i više puta na dan. Obuhvata površinu do najviše desetak ili dvadesetak metara oko kuće, uz staze kojima svakodnevno prolazite (od ulaznih vrata do kapije ili garaže). U ovoj zoni se postavlja sve ono što zahteva svakodnevnu pažnju ili ono što nam stalno treba za pripremu hrane. Ovde mesto nalaze:

• Intenzivni kuhinjski vrt: Tu se gaje kulture sa kratkim ciklusom rasta (salate, rotkvice, spanać, blitva) i kulture koje se beru po potrebi (začinsko bilje: nana, matičnjak, peršun, bosiljak, vlasac). Ako za pripremu ručka iznenada zatreba peršun, on mora biti nadohvat ruke.
• Rasadi i plastenici za ožiljavanje: Male biljke u saksijama su izuzetno osetljive. Moraju se zalivati svaki dan i paziti na temperaturu, zato ih smeštamo blizu ulaza gde ne možemo proći a da ih ne primetimo.
• Kompostne kante za kuhinjski otpad: Nikome nije prijatno da nosi vlažan kuhinjski otpad po snegu pedeset metara daleko. Kompost mora biti blizu kuhinjskog izlaza, na mestu koje nema jak miris (dobar kompost ne smrdi), a koje je lako dostupno u papučama.
• Kokošinjac za nosilje i noćna zaštita od predatora: Iako kokoške preko dana mogu ići u niže zone (poput voćnjaka u Zoni 2), njihov smeštaj za noć, voda i mesto za skupljanje jaja idealno se nalaze blizu kuće. Skupljanje jaja je jutarnji i večernji ritual, a blizina ljudske aktivnosti automatski odbija mnoge divlje predatore poput lisica ili lasica.

Površina Zone 1 mora ostati mala jer ona predstavlja oblast maksimalne potrošnje komposta, malča i vode. Pokušaj proširenja Zone 1 na preveliku površinu rezultira zapuštenošću. Uvek je bolje imati malu, mikroskopski savršenu Zonu 1, nego ogromnu baštu punu korova u koju vam je mučno da uđete.

Zona 2: Voćnjaci i polu-intenzivno povrtarstvo

Zona 2 je područje imanja koje se obilazi prilično često (jednom do dva puta dnevno), ali koje ne zahteva stalnu, intenzivnu mikromenadžment pažnju kakvu traže rasadi i začinsko bilje u Zoni 1. Ova zona je prelaz između pedantnog kuhinjskog vrta i ekstenzivne poljoprivrede.

Elementi u ovoj zoni obuhvataju:

• Glavni voćnjak i šumski vrt (Food Forest): Patuljaste i srednje voćke u kombinaciji sa bobičastim grmljem, azotofiksatorima i lekovitim biljem ispod krošnji. Drveće se u početku mora štititi, malčirati i redovno zalivati tokom prvih par godina, a u periodu berbe i orezivanja potrebne su intenzivne akcije. Zbog toga ne smeju biti previše daleko.
• Veće povrtarske kulture koje se dugo razvijaju: Krompir, kukuruz, bundeva, kupus, pasulj, crni luk. Ove kulture se obično sade na početku sezone, zalivaju sistemom kap-po-kap i pleve povremeno, dok ne pokriju tlo i "pobede" korov, a zatim se ostave na miru sve do glavne, velike jesenje berbe.
• Veće staze, bare i vodena jezerca: Lokacije za ptice, sisteme za navodnjavanje, skladištenje velikih gomila malča i materijala za seckanje grana (čipsiranje).
• Pašnjaci za manju stoku (npr. koze ili ovce koje se muzu): Mlečne životinje zahtevaju dnevnu interakciju (mužu ujutru i uveče), te iako pasu, mesto za mužu i dopunsku ishranu mora biti unutar Zone 2 ili blizu nje. Uključivanje živine i svinja (u pokretnim kavezima, poznatim kao "chicken tractors" i "pig tractors") je izuzetno poželjno u ovoj zoni, jer oni jedu otpad iz bašte, uništavaju parazite u voćnjaku i svojim izmetom obogaćuju tlo pred narednu setvu povrća.

Pravilno struktuisana Zona 2 postepeno proizvodi najveći deo kalorijske vrednosti na imanju. Ona je motor sistema, dok je Zona 1 apoteka i salatni bar sistema.

Zona 3: Poljoprivredne kulture i ekstenzivno stočarstvo

Zona 3 se definiše kao područje na koje idemo svega nekoliko puta nedeljno ili samo sezonski, kako bismo proverili stanje sistema ili pokrenuli opsežne poljoprivredne radove pomoću mehanizacije. Prostorno, ova zona može biti znatno veća. Karakterišu je sistemi koji u velikoj meri uspevaju samostalno, jednom kada su stabilizovani.

Ovde se podižu:

• Velika polja ratarskih kultura: Žitarice (pšenica, raž, ovas, ječam), industrijsko bilje (suncokret, soja) i masivni usevi repe, lana ili konoplje. Ovde se koristi mehanizacija (traktori i kombajni), a rad je vezan isključivo za setvu, nekoliko intervencija i žetvu na kraju ciklusa.
• Veliki voćnjaci robne proizvodnje: Orašasti plodovi (orasi, kesteni, lešnici, bademi) koji formiraju moćno, jako drveće sa minimalnim potrebama za ljudskom brigom, orezivanjem i navodnjavanjem nakon što dostignu određenu zrelost.
• Livade i pašnjaci za krave u sistemu planske (rotacione) ispaše: Krave na holističkom ispašnom menadžmentu dobijaju parcele zagrađene solarnom električnom ogradom koja se periodično premešta. Rad je fokusiran na povremeno premeštanje ograde, provere zaliha pitke vode u pojilicama i posmatranje zdravlja životinja. Nema svakodnevnog stajskog posla.
• Sistemi za zadržavanje vode na pejzažnom nivou: Velike akumulacije, zemljane brane i dugačke kanalizovane konture (swales) koje apsorbuju kišnicu duboko u tlo i služe za napajanje čitavih ekosistema niz padinu bez aktivnog trošenja energije za pumpe.

Zona 4: Poludivljina i šumsko sakupljanje

Prelazak iz Zone 3 u Zonu 4 označava promenu iz sistema kojim se aktivno upravlja ka sistemu gde mi prepuštamo kontrolu prirodi i postajemo sakupljači onoga što ona nudi obiljem. Zona 4 je poludivlja šuma kojom se samo povremeno manipuliše. Posete su retke, često svega nekoliko puta godišnje, a glavni cilj nam je da pustimo da prirodna sukcesija obavlja svoj posao uz malu usmerenost.

Ulog ove zone obuhvata:

• Gajenje šume za građu i ogrev: Zasađene brzorastuće vrste (kao što su bagrem, vrba, jasen i hrast) koje se planski seku (coppicing i pollarding tehnike), omogućavajući panjevima da izbace nove izbojke, tako da nikada ne ogoljavate površinu do kraja. Ovim drvetom snabdevamo potrebe domaćinstva za građu, loženje, stubove za ogradu i proizvodnju uglja ili biomase.
• Branje divljih i lekovitih plodova: Pečurke (poput bukovače inokulisane na panjevima i trupcima vrba), šipak, kupine, glog i druge samonikle autohtone biljne vrste.
• Stanište za lokalnu faunu i divlje životinje: Prepuštanjem ove zone samoj sebi dozvoljavamo lokalnim divljim vrstama, pa i predatorima, da stvore pritisak i ravnotežu. Drveće koje se lomi i truli formira tlo prebogato gljivama (micelijumom) koje onda ispod površine distribuiraju nutritijente po celom prostranstvu, povezujući Zonu 4 i niže zone na suptilan mikrobiološki način.

Zona 5: Divljina i neporemećeni ekosistem

Srce permakulturne filozofije zahteva da uvek mora postojati teritorija nad kojom mi nikada ne pokušavamo da uspostavimo potpunu kontrolu, već je posmatramo, učimo iz nje i divimo joj se. To je Zona 5. U Zoni 5 zabranjeno je kopanje, sečenje drveća, branje plodova sa komercijalnom svrhom, pa čak i lov, osim ukoliko to nije apsolutno neophodno za očuvanje balansa (npr. divlje svinje koje ugrožavaju opstanak autohtonih biljnih populacija prenamnožavanjem). Ovoj zoni se pruža prilika da postane netaknuti biom.

Na velikim imanjima, Zona 5 se nalazi na najudaljenijim mestima, na strmim liticama, u dubokim gudurama sa rečnim brzacima, ili u onim delovima šume kojima je teško pristupiti, te ih je stoga prirodno prepustiti prirodi. Zona 5 ne služi nama, već prirodi. Ipak, njena vrednost za nas je izuzetna – to je naša najveća učionica. Iz nje permakulturni dizajner može da vidi koje biljke u prirodnim okolnostima rastu najbolje zajedno, koje ptice tu grade svoja gnezda da bi posle hvatale insekte na vašim usevima, i kakvi su autohtoni obrasci zemljišta koji se tu sami regenerišu bez prstohvata umetnog đubriva. To je rezervoar biodiverziteta bez koga ni jedna održiva proizvodnja zapravo ne može da preživi na duge staze.

Primer strukture zona u tabelarnom pregledu:

Analiza Sektora: Mapiranje energetskih tokova

Dok su zone unutrašnji odraz našeg prisustva ka periferiji (od centra ka ivicama), "sektori" su suprotna sila: to su spoljni, divlji i često neukrotivi tokovi energije koji sa spoljašnjih ivica i okoline udaraju ka centru imanja. Ove energije se nikako ne mogu kontrolisati niti ignorisati, ali se njihov efekat usmerenim dizajnom može višestruko modifikovati, mitigirati ili maksimizirati kako bi radili u našu korist. Sektori se mapiraju kao klinasti oblici koji se zrakasto šire oko objekta u središtu. Najvažniji su:

1. Solarni sektor (Zimska i letnja putanja sunca)

Pre bilo kakvog sadnog procesa, na mapu imanja se moraju uneti trase Sunca. U severnoj hemisferi, gde se nalaze i prostori Balkana, sunce je uvek južno, ali se ugao drastično razlikuje leti i zimi. Leti se sunce diže visoko i izlazi znatno severoistočnije a zalazi severozapadnije. Zimi ostaje veoma nisko i pravi mnogo kraći luk na čisto južnom delu horizonta.

Primena u dizajnu: Kuća (Zona 0) mora imati velike staklene prozore okrenute prema jugu, opremljene precizno proračunatim nadstrešnicama. Zašto nadstrešnice? Zato što visoko letnje sunce mora biti potpuno blokirano tim krovnim nadstrešnicama kako bi se izbeglo pregrevanje kuće i potreba za klimom u julu. Međutim, to nisko zimsko sunce savršeno klizi ispod iste te nadstrešnice u decembru i duboko prodire kroz ogromne staklene površine grejući unutrašnje betonske podove i glinene zidove (termalne mase). Ovo je osnova apsolutne pasivne solarijum gradnje. Drveće koje se sadi sa južne strane treba da bude listopadno – leti svojim lišćem stvara gust, prijatni hlad za ljude na terasi, a zimi odbacuje to lišće i dozvoljava preko potrebnom svetlu da uđe i ugreje zidove objekta. Sa suprotne, severne strane kuće, ne bi trebalo stavljati velike prozore, jer odatle dolazi ledeni zimski vetar i nema solarnog dobitka, dok bi vegetacija trebalo da bude zimzelena kako bi služila kao jak vetrobran (windbreak).

2. Vetrovni sektor (Zimski udari i letnji povetarci)

Obrasci vetrova definišu mikroklimu imanja na više nivoa. Hladni zimski vetrovi sa severa, i udari orkanske košave ili severca, ekstremno spuštaju temperaturu (wind chill factor) i izvlače svu vlagu iz zemljišta, stvarajući teške uslove za tek posađene sadnice. Zimski vetar može oboriti ograde ili zalediti rasade u loše projektovanim staklenicima.

Primena u dizajnu: Na mapu se precizno upisuje pravac dominantnog zimskog vetra. Na tom putu se, pre nego što vetar udari u objekte, voćnjake ili baštu, planski sade "vetrobrani" (shelterbelts). To su guste formacije i linije drveća i žbunja u više slojeva i visina: na ivici nisko žbunje otporno na vetar (npr. trnjina), u sredini brzorastuće i čvrsto pionirsko drveće, a na samom kraju visoki dominantni četinari poput borova ili smrča koji presreću vetar na najvišim tačkama visine i primoravaju ga da "preskoči" vaše imanje. Visina vetrobrana štiti područje na zemljištu čija je daljina čak deset do dvadeset puta veća od visine tih samih stabala. Sa druge strane, blagi povetarci koji dolaze tokom leta iz drugih pravaca i hlade vazduh na terasama leti ili omogućavaju noćnu provetrenost biljkama podložnim gljivicama trebaju biti kanalisani poput levka i propušteni kroz dizajn a ne blokirani. Ako vetar blokirate potpuno sa svih strana, vaša bašta biće "barena" stajaćom, vlažnom vrelinom leti i gljivičnim bolestima poput pepelnice.

3. Sektor padavina i oticajnih vodenih tokova

Sektor vode određuje sve ostalo. Voda je apsolutni prioritet dizajna, po izreci čuvenog permakulturiste Breda Lankastera (Brad Lancaster): "Zasadi vodu (plant the water) pre nego što zasadiš bilo šta drugo." Potrebno je saznati i odrediti gde voda ulazi na imanje sa okolnih viših terena u slučaju poplava i obilnih jesenjih padavina, i gde prirodno napušta imanje na njegovoj najnižoj tački u dolinama.

Primena u dizajnu: Umesto da vodu tretiramo kao neprijatelja od koga se treba osloboditi sistemom betonskih i plastičnih drenažnih cevi koji će je proslediti kod komšije, u permakulturnom dizajnu cilj nam je da vodu što je duže moguće zadržimo na terenu i nateramo je da "hoda", a ne da trči. To činimo kopanjem svejlova (swales) — dugačkih kanala koji apsolutno precizno prate izohipse, bez ikakvog nagiba po svojoj dnu. Kada padne velika kiša ili se sneg naglo otopi, ogromne zapremine vode se skupljaju u ovim kanalima, zaustavljaju se horizontalno duž obrisa padine brda i polako i sporo prodiru u samo tlo formirajući takozvana vodena sočiva. Drveće i voćke sađene su upravo na nasipu uz sam kanal (brm), a njihovo korenje pronalazi fantastičan rezervoar podzemne vlage i vode. Ovim pristupom potpuno rešavamo potrebu za uobičajenim sistemima za navodnjavanje leti. Sektor opasnosti od požara (fire sector) takođe je bitan faktor – iz pravaca gde prete zapaljene livade uvek sadimo sočno, vatrootporno zelenilo u obliku debljih redova sukulenata ili gustih krošnji listopadnog drveća bez suvih grana.

Integracija i sinergija: Kreiranje funkcionalne mreže biljaka i životinja

Kada smo zonama definisali blizinu ljudske aktivnosti, a sektorima usmerili ili blokirali prirodne energije vetrova, kiše i sunca, vreme je da sve ove principe spojimo kroz sinergiju – svaki element u sistemu mora da vrši makar tri funkcije, i svaku funkciju mora da podrži minimum tri različita elementa. Ovaj princip višestruke funkcionalnosti i otpornosti je suština svega što objašnjava permakulturni pristup imanju.

Razmotrimo, primera radi, postavljanje jednog jezerceta (bare) sa vodenim biljem. Ribnjak ne ispunjava samo estetsku svrhu kao što bi to bilo na uobičajenom projektu nekog luksuznog pejzažnog arhitekte. U permakulturnom sistemu smeštenom na granici između Zone 1 i Zone 2, jezerce ispunjava mnoštvo sledećih krucijalnih uloga:

1. Služi kao toplotna baterija: Tokom vrelih i sunčanih dana velika masa vode upija toplotu i akumulira je, a tokom prohladnih zimskih ili jesenjih noći polako zrači apsorbovanom toplotom sprečavajući rani mraz (frost protection) na ranjivim cvetovima voćaka i povrća posađenim na južnom obodu jezera.
2. Predstavlja sigurno stanište pred predatorima za populaciju pataka (tzv. "runner ducks" ili indijske trkačice). Patke koriste jezero, ali patroliraju kroz obližnju Zonu 1 i jedu sve moguće puževe, stjenice, i insekte štetočine iz povrtnjaka bez ikakvog oštećivanja kupusa, obavljajući apsolutno organsku zaštitu za vas.
3. Ptice grabljivice i žabe (amfibije) žive i u bari, te stvaraju ravnotežu hraneći se opasnim buba-švabama i crvima u voćnjaku (Zona 2).
4. Prilikom zalivanja se iz jezerceta može direktno izvlačiti mulj i bogata voda bogata nitratima od razgrađenog patkarskog đubriva koja predstavlja nezamenljivo organsko tečno đubrivo za biljne rasade visokog intenziteta koje ste pripremili u rasadniku pokraj kuće.
5. Ogledalo vode se u zimskim mesecima ponaša kao reflektor sunčeve svetlosti; odbljesak svetla sa vode podiže ukupnu insolaciju, preusmeravajući svetlost duboko ka prozoru južne fasade kuće – pasivnog grejanja – u Zoni 0, maksimizujući unos toplote zimi kada nam svaka čestica sunca puno znači za uštedu energije ogreva.

Jedan element (barica), osmišljen pametno kroz lokaciju u zonama i interakciju sa solarnim sektorima (zimski upadni ugao Sunca), menja drastično funkcionisanje farme. To je snaga permakulture u praksi.

Korišćenje mikroklima kroz nagib terena ("Slope Analysis")

Nije dovoljno pozicionirati elemente samo na bazi udaljenosti 2D mapa iz vazduha. Imanja su retko potpuno savršene ravne ploče na stolu u laboratoriji. Visinska razlika – nagib – je neverovatan saveznik u dizajniranju mikro-klima. Vreo letnji vazduh je lagan, zimi se skuplja iznad zgrada i leti pod krovove; sa druge strane, hladni vazduh u teškim jesenjim noćima – koji donosi crni mraz i kosi vaše cvetajuće voće i osetljiv rasad u staklenicima u proleće – tečan je poput vode. On teče apsolutno nadole, niz padine ka dnu dolina.

Pravilo dizajna: Sredina brdovitih padina i nagiba (Thermal Belt) obično sadrži područje optimalnih temperatura koje ne doživljava ni ledene prolećne mrazeve sa dna uvala, ali ni neprestane agresivne i jake vetrove i snežne smetove sa najviših grebena. Ovaj središnji termalni pojas brda (Thermal Belt) se stoga čuva za pozicioniranje najosetljivijih voćki na celom posedu: nektarine, breskve, kajsije, pa čak i egzotične vrste nara, kivija ili smokvi ukoliko to teren na granici omogućava, naći će dom upravo tu. Hladan zrak noću preteče ispod ovih voćki ne okovavši ih mrazom, i nađe sebi put sve u najdublje udoline koje ćete rezervisati samo za izuzetno kasne voćne vrste (npr. otporne jabuke) ili zone sa dubokim barama. Istovremeno, greben najvišeg dela imanja – previše vetrovit za život i baštu – odličan je i savršen položaj za ogromne vetrenjače, sisteme rezervoara odakle voda samo padom gravitacije razvija moćan pritisak u crevima u voćnjaku bez ugradnje elektromotora, ili kao lokacija sa robusnom divljom šumom koja zaustavlja udare ledene bure u Zoni 4. Građenje kuće (Zona 0) u apsolutnom dnu provalija ili uvala (tzv. "frost pockets" – džepovi mraza) rezultira neizbežnom ogromnom borbom protiv prolećne i jesenje vlage, gljivica na fasadama, vlažnih temeljnih betona i produžene zime, jer se hladan, teški vazduh i vlaga sa čitavog predela nakupljaju i ne provetravaju tačno i baš u sredini vašeg poseda kod vaše kuće. Kuća se mora locirati na termalnom pojasu.

Ovakvo svesno upravljanje geometrijom tla, visinskim nagibom, reljefima terena i mikro-klimatskim zonama izbegava milione evra i stotine sati uzaludnih borbi sa teškim bolestima na biljkama i energetskim gubicima prilikom grejanja vašeg doma.

Zaključna reč

Proces dizajniranja po metodologiji permakulture – integracijom pet klasičnih zona, analizom energijskih sektora sunca, vetra, požara, vodenih tokova i mikro-klime na svakoj tački prostora nagiba brda – stvara neponovljiv masterplan imanja čija će produktivnost rasti eksponencijalno na veoma duge i mirne staze, sa padom potrebnih nivoa veštačkog i mučnog rada ljudi i mehanizacije iz dana u dan, iz godine u godinu. Postizanje samoodrživosti i obilja na imanju se ne stvara pukom silom volje ili mišićima i znojem, već briljantnim promišljanjem, posmatranjem predela pre delanja, i razumevanjem dubokih povezanosti elemenata koji od divlje prirode čine našeg najboljeg saradnika i arhitektu blagostanja i sreće našeg ruralnog i zdravog života.